РОМАНТИЗАМ

ROMANTIZAM

je pravac u umetnosti koji obuhvata ceo XIX vek. Uslovi za njegov nastanak su se stekli posle francuske buržoaske revolucije, jačanjem novog, buržoaskog staleža. Od tada umetnost nije privilegija samo najužih, elitnih krugova (vlastela), već postaje dostupna širim slojevima građanstva. Romantizam je dobio ime po književnoj formi roman s kraja XVIII veka. Za razliku od današnjeg romana, to je bila vrsta lakog štiva, najsličnija ljubavnim vikend romanima koji se mogu naći na kioscima

Glavne osobine romantičarske umetnosti su subjektivnost, i to da je sadržaj  važniji od forme, koja  isključivo zavisi od sadržaja.

Inspiraciju romantičarski umetnici traže u unutrašnjem životu čoveka: osećanjima i različitim duševnim stanjima. (to je inače vreme kada nastaju žanrovi kao što su fantastika i horor) Zatim, to su egzotični predeli i njihovi stanovnici. Isto tako i herojska borba malih naroda protiv velikih carevina, pošto u XIX veku dolazi do jačanja nacionalne svesti kod mnogih naroda, a neki se oslobađaju od viševekovnih zavojevača (Srbi, među prvima). Otuda često osvrtanje romantičara na srednjevekovnu prošlost, kada su neki od tih naroda imali svoje značajne države.

Kako bi što neposrednije izrazili svoja trenutna osečanja, raspoloženja i ideje, romantičarski kompozitori više vole kratke forme. Tako nastaju tipično romantičarski oblici, kao što su:

solo pesma

u nekom vidu nastala je još u renesansi, ali nestaje u baroku i klasicizmu. Za oživljavanje tog oblika u romantizmu, zaslužan je Franc Šubert, prvi pravi romantičarski kompozitor, inače Austrijanac. Napisao je oko 600 solo pesama koje je grupisao u cikluse: „lepa mlinarica“, „Zimsko putovanje“ i „Trnova ružica“. Pojedinačno, najpoznatije pesme su „Grečen za vretenom“, „Pastrmka“, „Posle oluje“ itd. Inače, solo pesme su kompozicije za glas i klavir i dele se na strofične (gde sve strofe imaju istu melodiju) i na prokompovane (gde melodija prati tekst i njegovu ritmiku). Šubert je pored solo pesama pisao i gudačke kvartete i ostala kamerna dela, od kojih je najpoznatiji klavirski kvintet „Pastrmka“ (sa melodijom iz istoimene solo pesme). Veoma značajne su njegovih 9 simfonija, od kojih je najpoznatija 8. u h moll-u, nazvana „Nedovršena“, pošto ima samo 2 stava. Umro je u 31. godini.

shubert.jpg

klavirska minijatura

je kratka kompozicija slobodne forme, namenjena klaviru. Za njen nastanak najzaslužniji je nemački kompozitor Robert Šuman. On je od rane mladosti želeo da postane veliki pijanista, ali zbog preteranog vežbanja, trajno je povredio šaku, pa je morao da odustane od svog sna. Međutim, tada se posvetio komponovanju, naročito za klavir i tako nastaju te klavirske minijature. Šuman ih grupiše u albume, kao što su: „Dečija soba“, „Album za mladež“, „Leptiri“, „Karneval“… I on piše solo pesme čiji su ciklusi „Ljubav i život žene“ i „Pesnikova ljubav“. Piše i kratke kompozicije za razne instrumente uz pratnju klavira, ipak veoma značajne su mu sve četiri simfonije kao i dva klavirska koncerta. Robert Šuman se oženio sa ćerkom svog profesora klavira, Klarom Vik, kasnije Šuman. Ona je bila među najboljim pijanistima tog vremena i na svojim mnogobrojnim turnejama i koncertima širom Evrope, izvodila je dela svoga muža i na taj način ih propagirala.

шуман

pesma bez reči

je u stvari instrumentalna kompozicija. To je i najkarakterističniji romantičarski oblik, u kome se kompozitor najneposrednije izražava. Za nastanak pesme bez reči, najzaslužniji je Feliks Mendelson, jedan od najvećih intelektualaca među kompozitorima tog doba. Između ostalog, njemu možemo zahvaliti što čovečanstvo danas zna za dela velikog Johana Sebastijana Baha. Među značajnijim delima se nalaze muzika za Šekspirovo delo „San letnje noći“ (iz koga je čuveni svadbeni marš), simfonije „Škotska“ i „Italijanska“, kao i čuveni violinski koncert u e moll- u, sigurno jedan od najlepših.

250px-Mendelssohn_Bartholdy

programska muzika nije poseban oblik, već novi način komponovanja, gde muzika sledi određeni tekst. To može biti ili neki literalni predložak, ili neka priča koju je kompozitor sam zapisao. Na koncertima gde se izvode takve kompozicije, publika uz ulaznice dobija i odštampani program, tekst uz koji lakše prati i razume muziku. Tvorac programske muzke je francuski kompozitor Hektor Berlioz sa svojom „Fantastičnom simfonijom“. Poznata dela su mu i opere „Harold u Italiji“ i Benvenuto Čelini“.

hector-berlioz-1

simfonijska poema

Zahvaljujući programskoj muzici, nastaje oblik simfonijska poema. To je jednostavačna orkestarska kompozicija programskog karaktera. Za nastanak ovog oblika zaslužan je Franc (Ferenc) List. On je  bio možda najveći virtuoz na klaviru svih vremena, Logično je da je najviše kompozicija pisao za klavir, ali, eto, najveći njegov doprinos istoriji muzike je u oblasti orkestarske muzike.

франц лист

mazurka, poloneza, etida, valcer, preludijumi, nokturna i sl.

Ovi klavirski oblici su doprinosi velikog poljskog pijaniste i kompozitora Frederika Šopena, nazvanog „pesnik klavira“. Pisao je isključivo za klavir. Dok je kao student boravio u inostranstvu, desilo se da je Rusija okupirala Poljsku, tako da do kraja života nije bio u mogućnosti da se vrati u domovinu. To je uticalo i na njegovo stvaralaštvo. Oblici mazurka i poloneza su stilizovane igre iz njegove domovine. Valcer je stilizovana austrijska narodna igra, a vežbe (etide) on obogaćuje poetikom i emocijama.

  шопен 

Možete pogledati i prezentaciju♥ovde

SREDINA I DRUGA POLOVINA XIX VEKA
Johanes Brams je nemački kompozitor, rodom iz Hamburga. Dok je studirao, stanovao je u kući porodice Šuman, Klare i Roberta, koji su mu pomagali na svaki način: i finansijski, kad je trebalo, svojim vezama i savetima. Pravi savet je bio da ode u Beč, kako bi tamo započeo svoju karijeru. Tamo je, ubrzo po dolasku, imao sreću da su se njegova dela dopala samom caru, s’ kojim postaje i kućni prijatelj. A koga voli car, njega voli i ceo narod. Zahvaljujući tome, on posaje jedan od retkih kompozitora koji su za života postali i omiljeni u narodu i koji je uspeo da se obogati od svog posla. U njegovim delima, očigledan je uticaj Ludviga van Betovena, koji je kao i on, bio nemac koji je karijeru započeo u Beču. Taj uticaj Betovena, kao i korišćenje tipično klasičarskih oblika (sonate i sl.), doprineo je da njegov stil, muzikolozi nazovu „neoklasicizmom“. Napisao je četiri simfonije, koje su sve izuzetno značajne (Betovenov uticaj se ogleda u njegovoj I simfoniji, koju mnogi nazivaju Betovenovom desetom..). Od orkestarskih dela najpopularnije su njegove „Mađarske igre“. Pisao je veliki broj sonata za klavir, kao i za violinu, veliki broj kamernih dela za najrazličitije sastave (dueti, tria, kvarteti i drugo). Čuven je njegov violinski koncert, a napisao je i „Nemački rekvijem“.


Slede dva kompozitora kojima je zajedničko to, što su bili sjajni orguljaši: Austrijanac Anton Brukner je radio kao crkveni orguljaš i vođa hora. Zbog toga je polovina njegovih dela namenjeno ili orguljama ili horu, kao što su mise i druga crkvena dela. Međutim, drugi deo njegovog stvaralaštva je posvećen simfoniji. Napisao je devet simfonija od kojih je najpoznatija četvrta “Romantična“. Njegove simfonije su bile značajan korak napred u odnosu na postojeće simfonije. Njegov kolega Cezar Frank je bio Francuz, odličan poznavalac ne samo klasičarske muzike, već i barokne, što nije čudno s’obzirom da je svim orguljašima najveći uzor Johan S. Bah. Sva svoja klavirska i orguljska dela pisao je u tipično baroknim formama (partite i sl.). Pored toga, čuvena je njegova simfonija u „d-mollu“, „simfonijske varijacije“ za klavir i orkestar, sonata A-dur za violinu, simfonijska poema „Divlji lovac“ i drugo. Romantičarska muzika dostiže svoj vrhunac u delima tkz. poznih romantičara: Gustava Malera i Riharda Štrausa. Posle toga dalji razvoj u tom pravcu je nemoguć, pa na samom početku XX veka nužno nastaju novi pravci: ekspresionizam i impresionizam. Karijera Gustava Malera je bila impresivna i sjajna, dok je njegov privatni život bio tragičan. Sjajan dirigent, umetnički upravnik „Ljubljanske opere“, „Bečke opere“ i „Bečke filharmonije“, čuvene „Metropoliten“ opere u Njujorku, itd. Unapredio je kulturni život u mnogim sredinama. Kao kompozitor napisao je devet sjajnih simfonija, koje predstavljaju vrhunac simfonizma (nadovezuju se na dela njegovog profesora, A. Bruknera). Najznačajnije su I, IV, V,VII i VIII (simfonija hiljade). Neke od njegovih simfonija, kao što je to bio slučaj kod Betovenove devete, uključuju pored orkestra i vokalne soliste i hor. Sve njegove simfonije su izuzetno zahtevna dela, koja ne podrazumevaju samo veliki broj izvođača, već i njihov vrhunski kvalitet. Svojevremeno, kako bi napredovao u karijeri, promenio je veru: iz judaizma je prešao u katoličanstvo. Kasnije, kada mu je omiljena ćerka umrla od bolesti koju je dobila od njega, a od koje se on oporavio, smatrao je da je to kazna zbog promene vere. Celog života je osećao grižu savesti zbog toga, a što se vidi i u njegovim delima. Pored simfonija, napisao je i nekoliko ciklusa pesama, među kojima i „Pesme mrtvoj deci“ za sopran i orkestar. Rihard Štraus je Nemački kompozitor koji je uglavnom pisao simfonijske poeme. Isto kao i Malerove simfonije, i one su izuzetno zahtevne za izvođenje. Najznačajnije su: „Veseli podvizi Tila Ojlenšpigla“; „Don Žuan“; “Don Kihot“; „Tako je govorio Zaratustra“; „Život junaka“ i „Domaća simfonija“. Značajne su i njegove tri opere: „Saloma“; „Kavaljer s’ ružom“; „Elektra“, kao i dva koncerta za hornu i jedan za obou. Živeo je preko devedeset godina tako da je u nekim udzbenicima svrstan u kompozitore XX veka, iako je ostao dosledan svom stilu (pozni romantizam), i nije odoleo niti ekspresionizmu, niti impresionizmu, niti bilo kom pravcu XX veka.

 

ZANIMLJIVE TEME O SRPSKOM ROMANTIZMU

Šlezinger

SOMBORAC – UTEMELJITELJ TRADICIJE TRUBAČA U SRBA (Josif Šlezinger)

07/06/2018

Iz Bačke su u Srbiju preneta dva njena danas prepoznatljiva znamena – šajkača, kapa bačkih graničara-šajkaša, koju su doneli srbijanski dobrovoljci posle Mađarske revolucije 1848/49. godine, i truba, koju je u Srbiju pod upravom kneza Miloša prvi uveo Somborac Josif Šlezinger.

Rođen 1794. g. u Somboru, u ovdašnjoj jevrejskoj porodici poreklom iz Češke, kao sin Menahema Šlezingera, kantora jevrejske crkvene opštine, Šlezinger je, još kao mladić, dobio solidno muzičko obrazovanje od oca i od nastavnika u rodnom gradu, gde je naučio da svira violinu i orgulje. Neko vreme je svirao i u poznatoj peštanskoj kapeli Alojza Cibulke, a 1819. g. prešao je u Novi Sad, gde je postao kapelnik novosadske građanske garde. Tu je punu deceniju dirigovao, komponovao i pisao muziku za pozorišne predstave (napisao je muziku za našu prvu melodramu “Alpiska pastirka”, koju je “posrbio” Atanasije Nikolić).

Josif ŠlezingerBrat srpskog kneza-Miloša Jevrem Obrenović doveo je Šlezingera 1829. g. u Šabac, gde je podučavao njegovu decu. Ubrzo je dobio ponudu turskog komandanta beogradske tvrđave Husejin-paše da kao kapelnik pređe u Carigrad, ali je, ipak, prihvatio predlog srpskog kneza Miloša Obrenovića i za platu od 460 talira godišnje prešao je u Kragujevac, gde je 1831. g. osnovao prvu „Knjaževsko-srbsku bandu“ – duvački orkestar čiji je Šlezinger postao kapel-majstor. Ovaj prvi orkestar srpske vojne muzike isprva je imao svega 16 muzičara na šest instrumenata, da bi kasnije taj broj bio povećan na 30 (1833), pa na 42 (1837). Za kapelnika kneževe grade Šlezinger je imenovan u julu 1835. godine.

Knez Miloš Obrenović, Joakim Vujić i Jovan Sterija Popović, za koje je neposredno bio vezan rad Josifa Šlezingera tokom tridesetih godina 19. veka

Najveći broj scenskih muzičkih komada Šlezinger je komponovao za predstave Atanasija NikolićaOsim za državne potrebe, Šlezingerova „banda“ svirala je i u prvim pozorišnim predstavama, a scensku muziku za pozorišne komade Joakima Vujića („Šnajderski kalfa“), Jovana Sterije Popovića („San Kraljevića Marka“ i „Sraženije na Kosovskom polju“)  i Atanasija Nikolića („Ajduk Veljko“, „Kraljević Marko i Arapain“, „Zidanje Ravanice“, „ženidba cara Dušana“ i „Smrt srbskog knjaza Mihaila“)  komponovao je ili aranžirao sam kapel-majstor. Time je utemeljio žanr pozorišnih komada sa pevanjem, koji će, vremenom, postati najomiljeniji u Srbiji.

Jednom prilikom knez Miloš ga je upozorio da mu pojedini muzičari tokom koncerta ili predstave ne sviraju, te da treba da kazni te lenštine koje se izvlače od posla, pa je Šlezinger morao da mu objašnjava kako muzičari nisu krivi, već da sama muzika zahteva da prvo sviraju jedni, pa drugi, što je knez smatrao nepravilnim jer kad svi dobijaju platu, moraju i svirati.

Truba iz 19. vekaKada je srpska prestonica 1841. g. premeštena iz Kragujevca u Beograd, preselio se Šlezinger. Nastavio da komponuje u Beogradu, gde je dirigovao na koncertima i u poznatom Teatru na Đumruku. Napisao je više od sto marševa i potpurija, a harmonizovao je i preko 300 srpskih narodnih i gradskih pesama, koje su postale omiljene u narodu, pa se smatra za prvog kompozitora srpske narodne muzike. Pravio je i muzičke aranžmane za razne prigodne pesme i igre. Tokom karijere obučio je preko hiljadu muzičara, a u narodu su, po njemu, sve do polovine 20. veka, „šlezingerima“ u Srbiji bili nazivani svi profesionalni orkestri, muzičari (posebno trubači), kao i kapel-majstori.

Use Up/Down Arrow keys to increase or decrease volume.

Požarevački i Ruski marš (Josif Šlezinger)

Po povratku kneza Miloša na vlast, Šlezinger je 1859. g. dobio unapređenje u čin gardijskog kapetana, pismom kneza Miloša kojim mu je knez iskazao svoju blagodarnost, priznanje i iskreno poštovanje. Mada je imao nekoliko sugestija da iz judaizma pređe u pravoslavlje kako bi u vojnoj hijerarhiji još više napredovao, Šlezinger na to nije pristao i ostao je dosledan u svojoj verskoj pripadnosti, mada se potpuno osećao Srbinom (još je u Kragujevcu, tridesetih godina, smatran za predvodnika lokalne jevrejske opštine, a svoju “Sefer Toru” sa srebrnim ukrasima, poklonio je kasnije jevrejskoj opštini u Beogradu).

Posle penzionisanja (u činu majora srpske vojske) Šlezinger je predao sve svoje radove prijatelju Franji Kuhaču, kapelniku i kompozitoru u Osijeku, koji je o Šlezingeru napisao iscrpnu biografiju.

Josif Šlezinger je umro u Beogradu, 1870. godine.

Gradski kamerni orkestar grada Kragujevca danas nosi naziv „Šlezinger“.

Šlezingerova pionirska delatnost imala je obeležja početništva i diletantizma, ali je u vremenu nastanka i uzrastanja srpskog muzičkog života imala  izrazito važan značaj i uticaj.

Use Up/Down Arrow keys to increase or decrease volume.

Tri marša za četvoroguđe (Josif Šlezinger)

Use Up/Down Arrow keys to increase or decrease volume.

Spomeni se mene (Josif Šlezinger)

Josif Šlezinger

(preuzeto od Milana Stepanovića)https://www.ravnoplov.rs/somborac-utemeljitelj-tradicije-trubaca-u-srba-josif-slezinger/

JOSIF (JOVAN) IVANOVIĆ

DA LI ZNATE – NAJPOPULARNIJI VALCER NA SVETU KOMPONOVAO JE SRBIN [edit]

Banatski Srbin Jovan Ivanović(1845-1902) komponovao je najpopularniji valcer na svetu DUNAVSKI VALOVI.

Сродна слика

    JOVAN IVANOVIĆ

Ova kompozicija prvi put je štampana 1880.g. u Bukureštu a 1889. nagradjena je prvom nagradom na Svetskoj izložbi u Parizu. Ovu pesmu izvodili su, pored ostaih Frenk Sinatra, Django Rajnhart, Endi Viljams, Tom Džons, Gen Miler…

Play Video

;    

Play Video

;

 

Podaci o našem zemljaku Ivanoviću ovčuvani su u sećanjima na susret s njim čuvenog tamburaša Vase Jovanovića (1872-1943) prilikom njegovih nastupa u Glacu, Rumunija:

U Frankovićevoj kafani „Delfi“, ansambl je svirao desetak dana. Na repertoaru su imali većinom klasičnu muziku, orkestriranu za njihov tamburaški sastav i svake večeri slušala ih je najotmenija publika. Jedan gospodin je bio redovan posetilac lokala, koji je sa naročitom pažnjom slušao sviranje srpskih tamburaša. Jedne večeri, za vreme pauze, mnogi ugledni gosti počeše da prilaze tom gospodinu, čestitajući mu na nečemu.

Po pričanju Jovanovića, on je prolazeći pored tog raspoloženog društva, čuo da prisutni izgovaraju (prez)ime Ivanovići. Kada je to preneo svojim drugovima, oni zaključiše da je reč o poznatom muzičaru Jovanu Ivanoviću, pa odmah zasviraše njegov, već tada svima poznati valcer, „Dunavski talasi“. Svi se namah utišaše, a Ivanović se odvoji od velike grupe svojih poštovalaca i sa najvećom pažnjom sasluša sviranje svojih sunarodnika, kompozicije, koja ga je proslavila. Posle odsviranog valcera, Ivanović priđe tamburašima i rukujući se sa njima, zahvali im na divnom muziciranju i reče im da je upravo obavešten o svom postavljenju za glavnog kapelnika rumunskog dvora.

Pored ostalog, sećao se dobro Vasa, ispričao im je, da je svojevremeno želeo da svoje muzičko znanje prenese i sa njime bude od koristi ondašnjoj Srbiji, ali je kod nadležnih naišao na nerazumevanje. Hteo je, kaže, da u Beogradu otvori višu muzičku školu, ali je kralj Milan Obrenović to odbio rečima:

„Za muziku nema budžeta, treba vojsku opremati!“

„Eto, ja kao Srbin koji voli svoj narod, odlazim u stranu zemlju, nemajući da radim tamo, gde mi sveta dužnost to nalaže. I, kako vidite, ovde postižem uspehe i to se ceni“, izrekao je Ivanović reči, koje je Vasa dugo pamtio. (Boško Brzić: Vasa Jovanović, tamburaš i kompozitor; Novi Sad 1993.).

Jovan Ivanović umro je 1902.g. u Bukureštu.

Njegov potomak je čuveni ruski umetnik Andrej Ivanović, rodjen u Bukureštu 1968.godine, dobitnik mnoštva međunarodnih priznanja i nagrada, uključujući zlatnu medalju na Svetskom pijanističkom takmičenju u Sinsinatiju,Ohajo. Svoj trijumfalni debi imao je1996.g. u Njujorku. Smatran je jednim od naznačajnijih interpretatora ruske klasične muzike. Profesor je kavirana Državnom Sankteperburškom konzervatorijumu.

M A R  I N K O V I Ć

Tema: Josif Marinković (1851—1931)

Josif_Marinkovic_(1851-1931).jpg

JOSIF MARINKOVIĆ

Josif Marinković, kompozitor (Vranjevo, 11. X 1851 — Beograd, 13. V 1931.). Muziku uči ozbiljnije na učiteljskoj čkoli u Somboru, kod nastavnika Blažeka i čini prve kompozitorske pokušaje. Završava orguljsku školu u Pragu kod Z. Skuherskog (1881) i usavršava se u Beču gde sluša predavanja E. Hanslika (1886.). Bio je horovođa Beogradskoh pevačkog društva (1881—1886), akademskog pevačkog društva Obilić (1881—1886), nastavnik muzike u Bogosloviji, učiteljskoj školi i II muškoj gimnaziji u Beogradu (1881—1924).

Marinković je izraziti predstavnik muzičkog romantizma. Pocinjuci stvaralacku delatnost u doba najviseg uspona ideologije i estetike omladinskog pokreta i najveceg procvata romanticarske poezije, u doba nacionalnog bujanja, cije je geslo bilo “Pesmom srcu, srcem rodu”, Marinkovic je kroz svoju originalnu i nadahnutu muziku izrazio s jedne strane polet i patetiku patriotske poezije, a s druge strane prefinjene i osecajne stimunge romanticarske lirike. on je bio muzicki bard tadasnjih generacija nosenih nacionalno-oslobodilackim idealima i pesnik koji je muzicki izrazavao svoja najintimnija osecanja.

Od horskih kompozicija jedanaest njegovih Kola znace prototip Mokranjcevih Rukoveti. Ta su Kola, medjutim, radjena u obliku potpurija, na bazi narodnih melodija koje nisu uvek karakteristicne i ukusno probrane; u njima nema ni sadrzajne povezanosti i celine oblika pa nemaju znacaj Mokranjcevih Rukoveti.
Muski horovi, inspirisani rodoljubivom romanticarskom poezijom, narocito vatreni, krepko deklamovani i dramski Narodni zbor i nacionalna marseljeza Haj, slavno je mreti, zauzimaju narocito mesto u stvaranju Marinkovica i njegova su najpopularnija dela.

U zbirci horova sa klavirskom pratnjom (redakcija K. Manojlovica) isticu se lirska i naivna Zadovoljna reka, potresni hor roblja Pod lancima, religiozna Molitva, dramaticna balada Jadna majka, kompozicija Na veliki petak 1868 i Potocara, sa karakteristicnim muzicko-programskim deskripcijama teksta.
Marinkovicev doprinos crkvenoj muzici predstavljaju, pored ostalih, Liturgija (redakcija K. Manojlovic), radjena delimicno originalno, delimicno na bazi stilizovanog narodnog crkvenog motiva, sa primetnim uticajem ruskog recitativnog stila i P. I. Cajkovskog, zatim Pomen i Opelo (u a-molu) za muski hor u kome je koriscen motiv sestog crkvenog glasa. skica Jedinorodnij sine, za muski hor i orgulje, predstavlja prvi pokusaj spoja vokalne i instrumentalne muzike u okviru pravoslavnog crkvenog rituala.

Muzikom za Sudjaje, romanticni dramolet ljubinka Petrovica, Marinkovic je dao svoj prilog onoj kod nas jako razvijenoj vrsti komada sa pevanjem, koja znaci direktni uvod za pojavu nacionalne opere, dok su zbirci Pesama za glas i klavir (redakcija M. Milojevic) dosle do izraza karakteristike prefinjenog muzickog liricara. uz stilizovane sevdalinke, ljubavne pesme, obojene orijentalnim koloritom, i harmonizacije narodnih pesama za glas i klavir, njegove solo-pesme predstavljaju najlepse primere muzicke lirike naseg romantizma.

Iako na početku XX veka biva zaboravljen usled naleta novih, modernih vrednosti,on nastavlja da komponuje sve do svoje smrti. Ostao je dosledan romantizmu “kao poslednji glasnik i glavni predstavnik muzike znacajnog i interesantnog ali proslog vremena.”

Dani Josifa Marinkovića “Obzorja na Tisi” su tradicionalna muzička manifestacija, posvećena imenu i delu istaknutog kompozitora romantizma Josifa Marinkovića. Održavaju se svake godine u Novom Bečeju u trajanju od tri dana, predstavljajuci nove solo pesme jugoslovenskih kompozitora.

Dela:

rodoljubivi horovi, Narodni zbor, Junački poklič, horovi na narodne teme, Kola, horovi uz pratnju klavira, Potočara, Na Veliki petak, Zadovoljna reka; solo-pesme Čežnja, Kaži mi, kaži, Stojanke; crkvene kompozicije itd.
INSTRUMENTALNA:
Simf. poema Molitva; interludium za ork. Za v. i kl.: FantazijaNocturnoDve igre.Za kl.: Zvučna davorija; 4 marša; Svatovac; fuga; 4 preludiuma; sonatina (4-r). — Scenska muzika za Suđaje Lj. Petrovica (uvertira, preludium, dve igre, svita i horske numere), 1894.

Play Video

;  https://youtu.be/bfeTkY2Js5c

(neki delovi su preuzeti iz bloga: srpskariznica.net)    http://www.riznicasrpska.net/

Zadatak uradili:

Milentije Pavlović i Gordana Ranković

DODATAK:

Još jedna zanimljivost –  malo poznati kompozitor autor prve srpske i uopšte jugoslovenske simfonije

Миленко Пауновић

 

(1889.-1924.)

Међу плодним војвођанским равницама сместила се Бачка Паланка, општина која се по много чему може похвалити, а нарочито по томе што је изнедрила велика имена из света уметности, књижевности, глуме, музике…
Миленко Пауновић понос је овог краја, а био је српски композитор и драмски писац, аутор прве музичке драме у Србији. Рођен је у 29. новембра 1889. Године у Шајкашком Св.Ивану (касније Шајкаш) у учитељској породици где је и завршио основну школу.
Гимназију завршава у Новом Саду, а музичке студије у Прагу и Лајпцигу. Школовао се у Српској православној великој гимназији у Новом Саду (1900-1908) где је похађао и своје прве часове виолине. Био је студент завршне године виолине на Конзерваторијуму у Прагу (1909). Композицију је студирао код Регера на Конзерваторијуму у Лајпцигу (1909-1911). Био је хоровођа у Руми, Новом Саду (1913) и у Академском певачком друштву Обилић (1923), учитељ музике у Мушкој учитељској школи у Јагодини (1914; 1918-20) и професор у Музичкој школи Станковић (1921–22). Као војник на Солунском фронту, активно је учествовао у српској уметности у избеглиштву. Од 1921. био је војни капелник Оркестра Краљеве гарде. На месту референта при Министарству војске залагао се за побољшање материјалног статуса војних музичара.
За време и после Првог светског рата борави у Јагодини где у учитељској школи ради као професор теорије музике од 1913. до 1920. године. После Великог рата прелази у Београд где је ангажован у својству хоровође певачког друштва „Станковић“ и певачког друштва „Обилић“. Једно време је професор теорије музике у музичкој школи „Станковић“, до постављања за капелана (вођа војне музичке капеле) при Министарству војном у Београду.
Композитор и драмски писац Миленко Пауновић је стварао изоловано, слабо је комуни- цирао са својим колегама и био је по страни од уметничких кругова. За његова живота, као и касније, о њему је писано мало, а дела су му ретко извођена. Разлоге у томе не треба тражити у његовом мање израженом таленту или недовољном музичком образвању, јер је Пауновић био један од најобразованијих српских композитора са почетка 20.века и уметник са изразитим стваралачким потенцијалима. Узроци његове незапажености су спој различитих околности које су обележиле његов рад. Ако изузмемо доба школовања и студија, свој кратки животни век провео је делом на Солунском фронту, а делом у малим срединама (Рума, Јагодина), а само непуне 4 године пред смрт у Београду. Све то као и затвреност према свету и лоша комуникација са другим људима, негативно је утицала на његову уметничку каријеру. И за живота а и касније незаслужено је остао на периферији српског музичког стваралаштава.
У музичком стваралаштву Миленка Пауновића, кроз елементе позног романтизма, али и импресионизма, провејавају народни мотиви и обрада традиционалног музичког народног стваралаштва. Његова музичка дела су: „Хајдук Вељко“, „Свита“, „Сватовац“, „Свечани свадбени марш Њ.Величанства“, „Дивна Трагедија“,  музичка драма „Ченгић ага“ и „Музичка триологија“. У самом
врху његових остварења су Прва и Друга „Југословенска симфонија“.
Пауновићева дела су ретко извођена и штампана. У условима локалне музичке ситуације, а по настанку његове прве музичке драме дуго није било могућности за
извођење таквих дела (за њихово извођење је потребан велики- малеровски и штраусовски оркестар). С друге стране, Пауновићева изненадна смрт прекинула је његов рад на музичкој драми „Ченгић ага“ и „Другој симфонији“.
Од његових значајних дела извођена је само „Прва симфонија“ (Љубљана 1924,
Београд 1925, 1932, 1940, 1956), али њен успех није дуже трајао. Деценијама готово
заборављен, Пауновићев опус постао је актуелан у новијим музиколошким
истраживања у оквиру којих је објављена и његова „Прва симфонија“ (2009).
Носилац је Ордена Св. Саве Првог реда, Ордена Румунске круне петог степена и Албанске споменице. Преминуо је изненада у 35. години живота.

Немања Јовановић

ROMANTIZAM U SRBA I PRIČA O VALCERU

Muzički romantizam naših ljudi sa obe strane granice

Uvod

(Koren za reči kao što su romantizam, romansa, romantično je “roman”. Misli se na roman s kraja XVIII veka, što je bila vrsta lakog štiva,slično današnjim ljubavnim vikend- romanima)

Od samog početka XIX veka, romantizam je u Srbiji način ispoljavanja nacionalne svesti koja se budi već posle prvog i drugog ustanka.

U leksikologiji literature i umetnosti izraz „romantični” prvi put je uveden u Nemačkoj krajem XVIII veka (1798. godine) zahvaljujući braći Šlegel. Taj naziv su dali literaturi koja se razlikovala od klasične po tome što su tadašnji novi umetnici koristili filozofske motive, bili ravnodušni prema pravilima, u njihovim delima se osećalo prisustvo sentimentalne sadržine…

https://www.casopiskus.rs/ukratko-o-romantizmu-u-muzici/

Dok je muzika imala istaknutu ulogu u srpskoj srednjovekovnoj državi (od 12. do 15.veka), zvanično muziciranje bilo je zamrlo u doba robovanja pod Turcima. U evropske muzičke tokove uključivali su se Srbi u Vojvodini u 18. veku, u granicama Habsburške monarhije, ne zaboravljajući svoje tradicionalne korene. Naručioci ikonostasa, portreta i mrtvih priroda, uživali su u muzici koja se odvojila od orijentalnih uzora. Ipak, ostalo je malo podataka o crkvenoj i svetovnoj muzici toga doba.
Srpska muzika 19. veka razvijala se širom Srpstva, u Srbiji i austrougarskimgradovima naseljenim srpskim življem, s centrima u Beogradu i vojvođanskim mestima. To je bilo vreme obeleženo amaterizmom, ali se u njemu začela srpska muzika romantičarskog stila, zasnovana na narodnom melosu. Pored srpskih muzičara domorodaca, njenom usponu su doprineli i stranci, osobito Česi, koji su bili horovđe u srpskim pevačkim društvima, svirali u orkestrima i predavali po školama. Muzika je pretežno bila u službi rodoljubivih ideja i očuvanja naroda, što su pokazale i besede (koncepti s takozvanim mešovitim programom: horovima, solističkim i orkestarskim kompozicijama, kao i pozorišnim komadom) koje su organizovala crkvena pevačka društva, stožeri srpskog muzičkog života. Do vrhunca na polju negdašnje horske muzike prispelo se u Pančevu sedamdesetih a u Beogradu, Subotici osamdesetih godina 19. veka. U kragujevačkom teatru negovana je scenska muzika već u doba Miloša Obrenovića, a zatim u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu (osnovano 1861), koje je izvodilo predstave za srpsku publiku u vojvođanskim i slavonskim mestima, kao i u beogradskom Narodnom pozorištu. Autor većine aranžmana i muzike za komade bio je Slovenac Davorin Jenko (1835- 1914), koji je trideset godina bio dirigent Narodnog pozorišta.
P.S. Zahvalnost za ovaj deo: mojoj cenjenoj profesorki Roksandi Pejović
ROMANTIZAM U SRBIJI
Romantizam je period XIX veka. Karakteriše ga izražavanje emocija i različitih raspoloženja i
stvaralaštvo koje se oslanja na osećanja.
Srpska muzika 19.veka razvijala se širom Srpstva, u Srbiji I austrougarskim gradovima naseljenim
srpskim narodom, s centrima u Beogradu I vojvođanskim mestima. To je bilo vreme obeleženo
amaterizmom, ali se u njemu začela srpska muzika romantičarskog stila, zasnovana na
narodnom melosu. Pored srpskih muzičara domorodaca, njenom usponom su doprineli I
stranci, osobito Česi, koji su bili horovođe u srpskim pevačkim društvima, svirali u orkestrima I
predavali po školama.
Muzičari I nemuzičari melografisali su svetovnu I crkvenu narodnu muziku da bi se sačuvala I
poslužila kao inspiracija kompozitorima. Muzičko stvaralaštvo bilo je orijentisano ka horovima,
solo pesmama I scenskim delima, dok su instrumentalni I vokalno-instrumentalni opusi bili
manje bojni.
Temelje profesionalne,nacionalno usmerene muzike postavio je kompozitor,pijanista i dirigent Kornelije Stanković (1831-1865),zaslužan kao zapisivač crkvene i svetovne narodne muzike.
Smatra se osnivačem Prvog beogradskog pevačkog društva, koje će kasnije dobiti njegovo ime. Zapisao je I sačuvao od zaborava mnoge srpske narodne melodije.Njegova dela su više harmonizacija nego umetničke obrade. Svoje zapise narodnih melodija štampao je u 6 svesaka pod nazivom “Srpske narodne pesme”. Kompozicije za klavir
koncertno-virtuoznog stila na bazi narodnih melodija – “Ustaj, ustaj Srbine” ;
“Što se bore misli moje” itd…

Play Video

Stevan Stojanović Mokranjac (1856-1914)
Specifičan po tome što je obrađivao pesme krajeva u koje dolazi. Bio je horovođa pevačkog društva „Kornelije“ i I Beogradskog pevačkog društva. Osnovao je prvi
gudački kvartet, prvu muzičku školu u Beogradu.U njegovom radu se jasno
izdvajaju  2 grane:
-obrade narodnih pesama („Rukoveti“)
-crkvene i originalne kompozicije („Opelo“, „Tri junaka“ , „Tebe Boga hvalim“)

Play Video

Davorin Jenko (1853-1914)
Poreklom Slovenac,ali je veći deo života proveo u Srbiji. Bio je dirigent Beogradske opere, za koju je napisao oko 30 komada sa pevanjem.
Na stihove Simona Jenka komponuje hor „Naprej zastava slave“ koji postaje slovenačka himna. Kasnije dolazi u Pančevo i postaje horovođa Pančevačkog pevačkog društva.
Dela: „Mlada Jelka“ , „Ukor“

Play Video

Prvi vidljivi pomaci u razvoju srpske umetničke muzike uočavaju se u periodu od kraja XIX veka do početka XX veka. To je vreme kada su osnovane važne institucije muzičkog života u Srbiji- Pozorište u Novom Sadu (1861) i Narodno pozorište u Beogradu (1868), Prva operska kuća na Bulevaru Žarka Savića u Beogradu, Orkestar kraljeve garde, Srpska muzička škola u Beogradu, Muzička škola u Novom Sadu i Muzička škola „Stanković“ u Beogradu, značajni horski ansambli na čelu sa Beogradskim pevačkim društvom…
Ovo je ukratko o najznačajnijim ličnostim što se tiče muzike u to vreme, a pored njih tu spadaju od tada pa do do našeg vremena i: Josif Marinković, Isidor Bajić, Stanislav Binički, Stevan Hristić, Petar Konjović, Ljubica Marić, Aleksandar Obradović,
Vuk Kulenović, Rajko Maksimović…
VALCER
Istorija I nastanak valcera
Rec valcer potice od nemacke reci walzen sto znaci: kotrljati, okretati, kliziti, sto je donekle opis valcera kao plesa. Becki valcer je nastao u beckim cetvrtima I alpskim regijama Austrije. Izvori su mu bili u folklornim, tradicionalnim plesovima austrijskih seljaka, sto je veoma zanimljivo premda se on po svom nastanku igrao na dvorovima. Pojavio se u 17. veku, a u 18. veku je bio masivno prihvacen od strane austrijskog plemstva. U Engleskoj se prvi zapisi o valceru javljaju u 1801. godini, a zbog strogog engleskog morala, valcer je bio prihvacen u sporijem I laganijem ritmu (english waltz).
Becki valcer
Bečki valcer (nemački: Wiener Walzer) je vrsta standardnog plesa.
Bio je kralj plesova u Evropi ceo 19. vek, sve do prodora novog talasa američkog jazz sinkopiranog ritma na prelasku u 20. vek. Valcere za igru su najviše pisali Jozef Landler i oba Johana Štrausa. Dinastija Štraus je valceru dala neophodnu eleganciju i lepršavost i konačni romantični karakter po kome ga i danas prepoznaju.
Kao sportski ples se počeo razvijati u 20. veku.  Izvodi se u taktu 3/4.
Frederik Šopen je zaslužan za uvođenje valcera u umetničku muziku (stilizovani ples). Čajkovski je izuzetno mnogo koristio valcere u većini svojih dela, a i kao samostalne kompozicije. Njihova karakteristika je “melanholično” raspoloženje. Poznate valcere su pisali i Aram Hačaturian, Edvard Grig, …

 


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s